Principi telekomunikacija - Miroslav Dukić - drugo izdanje

Principi telekomunikacija – 2. izdanje

Iz PREDGOVORA

Fenomen komunikacije može se shvatiti kao kompleksni skup procesa i tehnologija, pomou kojih se neki smisleni sadržaj, poruka, prenosi ili ekstrahuje iz neke informacije.
Ovaj termin danas se koristi da oznai raznovrsne aktivnosti kao što su konverzacija, prenos poruke od izvora do korisnika posredstvom nekpog elektromagnetnog sistema, veze u mreži nervnih i metabolikih podsistema jednog organizma itd. S obzirom na to da mu se pridaju tako raznovrsna znaenja, nije mogue strogo definisati fenomen komunikacije, a ne postoje ni jasno odvojeni komunikacioni domeni niti univerzalno prihvaeni model komunikacije.

Termin telekomunikacije odnosi se specifino na skup procesa i tehnologija u posmatranom elektromagnetnom sistemu kroz koji se prenose poruke.
Do poetka 20. veka teorije komunikacije razvijali su uglavnom filozofi, lingvistiari i retoriari. Primera radi, Aristotel je smatrao da je retorika traganje za svakim moguim
nainom da se slušalac u nešto ubedi i da se mora detaljno prouiti govornik, poruka i publika da bi se razumeo uticaj retorike i nain njenog delovanja. Takav koncept zadržao se sve do 19. veka bez veih izmena. Descartes i Leibniz shvatali su matematiku kao univerzalni jezik kojim se opisuju fiziki sistemi i fenomeni, a razmišljali su i o konstrukciji
veštakog jezika koji bi poboljšao preciznost komunikacije. Osnovni doprinos sveobuhvatnoj teoriji komunikacije dali su Claude Shannon 1948.g. u radu “A mathematical Theory of Communication“, [Sha, 48], i Norbert Wiener u radu “Control and Communication in the Animal and the Machine”, [Wie, 48].

Shannon-ov model komunikacionog sistema sainjen je od sledeih šest osnovnih entiteta: izvor poruka, predajnik, komunikacioni kanal, izvor šuma, prijemnik i odredište.
Pri tome, suština komunikacije sastoji se u rešavanju problema koliko tano se simboli koji predstavljaju poruku mogu preneti, koliko precizno ti simboli prenose smisao poruke i na koji nain primljena poruka utie na njenog primaoca. Osnovni doprinos Wiener-a ogleda se u uvodjenju koncepta povratne sprege, ideja koja je proistekla iz analize interakcija izmedju ljudi, životinja i fizikog okruženja. U domenu komunikacije, povratna sprega je specifini odgovor koji ukazuje na nain na koji je poruka primljena.
Dalja nadogradnja modela komuniciranja ostvarena je u okviru socijalne psihologije i antropologije, gde su uzeti u obzir i faktori kao što su predodredjenost osobina linosti,
kredibilitet izvora, stanja kognitivne doslednosti primaoca poruke, parametri poruke itd. Pri tome, postoje dva osnovna pristupa u definisanju medjuljudske komunikacije. Prvi pristup, poznat kao neverbalna komunikacija, obuhvata sve naine na koje ljudi utiu jedni na druge, ak i nenamerno, [Hal, 59]. Ovaj pristup definiše komunikaciju u odnosu na odgovor prijemnika, ime se uzima u obzir i ukupno okruženje socijalnog ponašanja.